„Škole nam služe za kupovinu iluzija“

Prosvetni radnici užičkih i škola okolnih opština danas su iz Užica državi poslali poruku da je krajnji trenutak da se u prosveti dogode promene. Problem zarada nije na prvom mestu već nasilje odnosno izmena Krivičnog zakona, ali i preobimna administracija zbog koje najviše trpe učenici. Stepen nasilja koji je na najstrašniji način predstavio srpsku prosvetu svetu posle Ribnikara, za sve je bilo zvono za uzbunu na koje, kako kažu prosvetni radnici, niko adekvatno još uvek nije reagovao.

Na poziv reprezentativnih sindikata prosvetnih radnika danas su se u Užicu okupili prosvetari ovog grada i okolnih opština kako bi štrajkom i obustavom rada uputili upozorenje Vladi zbog nepoštovanja dogovora.

Prvo što zahtevaju jeste da se predložene izmene Krivičnog zakona nađu na javnoj raspravi i da se u Skupštini Srbije usvoje po hitnom postupku, kako bi bili zaštićeni od svih vrsta nasilja koja se u školama dešavaju.

O tom, kako kažu, svedoči i početak ove školske godine, već trećeg dana obeležen nasiljem. Još kažu da su ustali da brane jednu od najsvetijih profesija i pozivaju državu da se „uzme u pamet“ i kaže da li joj treba obrazovanje i budućnost i da li prosvetni radnici proizvode kadrove koji će biti noseći stub društva ili će ta deca da grade neke druge države i sisteme dok oni što ostaju venu.

„Ako ne stanemo danas, opet ćemo biti krivi za sve. Odavno znamo da nam škole služe za kupovinu iluzija, a od nas u školama se očekuje eto da malo pričuvamo decu a ostalo nije ni važno. Država će reagovati tek kada se fizički izmestimo iz školskih zgrada na ulicu. Na to smo prinuđeni jer ništa drugo do sada nema rezultata. Dajete onda da zatvorimo škole, da stavimo katance na visokoškolske ustanove, da se više ne obmanjujemo, da vidimo gde smo i šta je prioritet ovog današnjeg društvenog narativa“.

Dodaju da državu ne zanimaju ni ocene ni znanje učenika.

„Učenici koji steknu neko, kakvo-takvo znanje odlaze, ne ostaju ovde, oni su resurs, sirovina koju naša država izvozi. Uloga učitelja i nastavnika svodi se na čuvanje dece koja neće, ne žele i ne vide suštinu u učenju i znanju, a roditelji kažu da su bespomoćni. Ostaje jedino da će u privatnim obrazovnim centrima, na kojekakvim kursevima, sticati kakve-takve diplome za nekakvo buduće rukovođenje društvom. Zato mi smetamo jer se sa našeg mesta najbolje vidi ta poželjna spirala neznanja“, poručili su iz Užica prosvetari.

Na suštinsko pitanje kako su prosvetni radnici stigli do pozicije u kojoj je nalaze, iz svog ugla odgovorila je nastavnica iz Čajetine, predstavnica Sindikata obrazovanja Srbije Ivana Milojević.

„Niz zakonskih izmena koje su donele sve veće obaveze i odgovornosti, a istovremeno smanjivanje zarada i insistiranje na preteranoj i često besmislenoj administraciji, obaveza da objašnjavamo i opravdavamo svaku ocenu, svaku reč i svaki postupak, jer nama se sve beleži. Mi treba da se plašimo izgovorene reči i svakog postupka na času, zbog koga i zašto? Znači li to da naša procena nije validna, zasnovana na znanju i stručnosti? Za sve nas poruka je jasna, nama se ne veruje a u skladu sa tim došli smo do izmaknutih stolica, razbijenih glava, Ribnikara…

Kaže da se prosvetni radnici ne osećaju bezbedno na svojim radnim mestima, u kojoj strepe od izliva besa pojedinih agresivnih učenika i roditelja.

„Jesmo li mi vreća za udaranje, meta za nekažnjeno pražnjenje frustracija? Sve češće pitanje koje čujemo, koje valjda treba da nas prestraši i od koga treba da strepimo kada nam pojedini roditelji dođu na razgovor je između ostalog : Znaš li ti ko sam ja? Mi treba da znamo ko je ko, a ako ne znamo onda nam sledi udaranje, šutanje, čupanje, sve zavisi od kreativnosti nasilnika. Sve zato što imamo dostojanstvo, što radimo ni po babu ni po stričevima, zato što smo odgovorani i trudimo se da budemo pravedan. Postalo je rizično naći se sam sa roditeljima učenika, to je naša stvarnost“, zaključila je Milojević.

Predsedniok Gradskog sindikata Unije prosvetnih sindikata Srbije Branko Nikolić za Nova.rs kaže da je u današnjem štrajku učestvovalo dosta više škola nego ranije, odnosno da nije učestvovala jedna srednja i dve osnovne škole. Kaže da su se problemi nagomilali i da je krajnje vreme da se nešto preduzme.

„Problem naših plata nije od juče ali problem nasilja nad decom i nastavnicima u školama raste iz godine u godinu. To što se desilo u Ribnikaru je zvono za uzbunu. Decu su počeli da nam ubijaju i onda se svi moramo zapitati gde smo i ko smo. Jedina mera koju je država donele jeste da nas mesec dana posle nesreće u Ribnikaru rastera kućama a da u škole uvede policiju. Ni jedan pedagoški alat nam nije vraćen koji nam je godinama izbijan iz ruku. Sve je svedeno na gomilu administracije, komisije koje prave izveštaje pa je postalo važnije šta je napisano od onog šta je urađeno. Samim činom vaspitno obrazovnog procesa se malo ko bavi dok administracija podleže svim mogućim inspekcijama. Naše radno vreme je poprilično definisano ali naše obaveze izlaze iz tih okvira pa se sve zasniva na entuzijazmu“, rekao nam je Nikolić.

Nikolića smo pitali i šta se desilo pa da su sistem, škola i porodica prestale da budu neraskidiva celina i ko je zakazao.

„Zakazao je sistem jer nakon Trstenika od pre dve godine, bilo je primetno da se javnost okreće nama pogotovo posle Ribnikara. Sagledana je realna slika stanja i dubina propasti našeg školskog sistema. U sistemu u kome se neguje nasilje, uvek imamo i one koji iskaču iz toga sa bahatim nastupima gde se od nastavnika očekuje poniznost. Svako kora da bude svestan svog deteta koje se može različito ponašati u školi i u kući. Škola nije samo obrazovna, već i vaspitna ustanova a u vremenu kada je porodica zatajila, mnogo tog se prebacuje na nas i očekuje od nas. Od nas se očekuje da kompenzujemo ono što dete nije dobilo u porodici, a vrlo često se vidi da iza neprimerenog ponašanja deteta u školi stoji disfunkcionalna porodica“, zaključio je Nikolić.

Korišćene fotografije—Slavica Panić preuzete sa www.nova.rs