Fizička aktivnost od detinjstva utiče na psihološki, a ne samo fizički razvoj

Svetska zdravstvena organizacija ne postavlja starosne granice za bavljenje fizičkim aktivnostima, već ih preporučuje svima, u svako doba, a ograničenja mogu uzrokovati samo zdravstveno stanje i specifične karakteristike osobe. Pokret koji predstavlja osnov fizičke aktivnosti urođeni je potencijal ljudske vrste. Redovnom fizičkom aktivnošću se podstiče pravilan rast i razvoj dece, a naročito u detinjstvu kada se dete nalazi u senzitivnim fazama po pitanju razvoja motoričkih sposobnosti. Takođe, redovna fizička aktivnost utiče i na adekvatan psihološki a ne samo fizički razvoj, kaže na početku razgovora docent doktor Slobodan Pavlović, sa Pedagoškog fakulteta iz Užica.

Na pitanje šta podrazumeva fizička aktivnost beba, a šta dece koja idu u vrtić Pavlović ističe da je “odojče, tj. dete do navršene prve godine života potrebno stimulisati i podražavati raznim aktivnostima u skladu sa postojećim nivoom razvijenosti motoričkih sposobnosti. Tu se pre svega misli na: masiranje udova deteta, blago golicanje, vežbe pomeranjem udova, jednom rečju podsticajne vežbe”. On dodaje da decu predškolskog uzrasta treba  podsticati na što raznovrsnije kretanje. Pored hodanja, trčanja i skakanja, potrebno je upražnjavati i puzanje, penjanje, silaženje, provlačenje, hodanje na rukama i nogama, vešanje i njihanje, veranje, jahanje, dizanje i premeštanje, prenošenje predmeta, bacanje, jednom rečju prirodne oblike kretanja.

Značaj dečje fizičke aktivnosti za normalan rast i razvoj je očigledan, zato stručnjaci savetuju da deci ne treba dodavati igračke, ne treba ih previše pridržavati niti branite da se kreću na bilo koji način kako bi rešili svoje problem, već ih pustiti samo da izvrše zadatke koje hoće.

Naš sagovornik koji budućim učiteljima i vaspitačima na Pedagoškom fakultetu u Užicu drži nastavu na predmetu Metodika fizičkog vaspitanja i fizičko vaspitanje, prenosi preporuku Svetske zdravstvene organizacije u kojoj se kaže da dete treba da bude aktivno do 60 minuta dnevno u nivou umerene do intenzivne fizičke aktivnosti.

Iako stručnjaci različitih profila koji se bave ranim razvojem dece ukazuju na značaj fizičke aktivnosti, u praksi je evidentan porast dece koja dosta vremena provode, od najranijeg uzrasta, pred televizorom ili pored kompjutera, tableta Ili najnovijeg modela mobilnog telefona. Istraživanje sprovedeno na svetskom nivou za uzrast od četiri do osamnaest godina pokazuje da deca u proseku svakog dana šest sati mirno sede, a  tridesetak minuta provedu u umerenoj do intenzivnoj fizičkoj aktivnosti.  Na ispitanom uzorku osamnaest  odsto je imalo višak kilograma, a sedam odsto je bilo gojazno. Preporuka je da se deca podstaknu na fizičke aktivnosti radi podsticanja razvoja i očuvanja zdravlja.

Po Pavlovićevoj oceni ovo su porazni podaci, zbog čega ističe važnu ulogu roditelja na popravljanju rezultata ovog al i mnogih sličnih istraživanja. Uloga roditelja se ogleda u dva pravca: jedan je uloga po modelu, gde roditelj svojom fizičkom aktivnošću postaje primer detetu koje treba da ga sledi, a druga uloga je podsticajna gde roditelj omogućava materijalne i nematerijalne uslove kako bi dete realizovalo fizičku aktivnost, naglašava on.

Docent Slobodan Pavlović dodaje da su fizičke aktivnosti od izuzetnog značaja i kod dece koja su mentalno ili fizički razvojno ometena  ili koja imaju učestale respiratorne infekcije,  ističući da ova deca kao i deca bez poteškoća treba da budu izložena adekvatnoj fizičkoj aktivnosti jer je i za njih pravilna fizička aktivnost stimulativna. Možda se može reći, da zbog svojih određenih teškoća u razvoju ova grupa dece treba da bude uključena u specifičnije programe vežbanja, ali sve u cilju podsticanja rasta i razvoja, smatra on.

Sve učestalije uključivanje dece u određenim fazama ranog razvoja u određene sportske klubove , docent Pavlović ne opravdava, tvrdeći da rani razvoj dece i sport i sportski trening ne bi trebalo da imaju mnogo dodirnih tačaka. Podsticaj rasta i razvoja kroz fizičko vežbanje svakako treba sprovoditi ali ne u okviru sporta, već kroz organizovano vežbanje i igru. Ove aktivnosti moraju biti sveopšteg dejstva, bez trenažnog procesa i sredstava za rad na treningu. Tek polaskom u školu deca dostižu fizičku zrelost, pa tada roditelji čija deca imaju određene afinitete treba da ih usmeravaju na bavljenje sportom, ali čak i tada treba biti oprezan da se ne izgubi svestrani uticaj na rast i razvoj, primenom specifičnih trenažnih procesa, zaključuje Pavlović.

Inače, redovne dečje fizičke aktivnosti utiču na pravilan razvoj mišića time se sprečava loše držanje i deformiteti kičmenog stuba i stopala. Prijatan umor nakon fizičke aktivnosti obezbeđuje detetu brz i dubok san.

Vežbanje, pozitivno utiče na opšti metabolizam, naročito masti i ugljenih hidrata i sprečava pojavu gojaznosti koja je sve učestalija i među decom. Fizičkom aktivnošću se povećava i imunitet, dete ima bolju i dužu koncentraciju, brže misli, kombinuje i lakše se suočava sa izazovima. Vežbajući  od najranijeg uzrasta dete postaje istrajnije i disciplinovanije, prihvata pravila i prati naloge.

 Tekst je nastao u okviru projekta “Kvalitetan rani razvoj- ključ celoživotnog napretka” koji je sufinansiran budžetskim sredstvima.  Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove grada Užica.