Vukova nagrada pa penzija

Ovih dana Narodni muzej Užice dobiće novog direktora. Upravni odbor je dao svoj predlog pa će ovu ustanovu kulture, ukoliko to potvrdi i gradska skupština, ubuduće najverovatnije voditi dama i to Slavica Stefanović, dugogodišnji kustos užičkog muzeja. Predlog političkog i gradskog rukovodstva da, iako je stekao sve uslove za penziju, na mestu direktora ostane još dve godine, Nikola Gogić je odbio jer takvu odluku smatra nemoralnomi i nepravednom prema mladim ljudima koji vape za poslom.

Uspešnu radnu karijeru verifikovalo je prestižno priznanje Kulturno-prosvetne zajednice Srbije koja mu je dodelila Vukovu nagradu za izuzetan doprinos razvoju kulture u Republici Srbiji i svesrpskom kulturnom prostoru.

Svoj doprinos u oblasti kulture, Nikola Gogić započeo je još kao omladinac na čelu Kulturno umetničkog društva Sevojno. Na rukovodeće mesto Spomen kompleksa Kadinjača dolazi neposredno po njegovom otvaranju 1979.godine. Zbog politike koju i danas podržava, sa rukovodeće pozicije odlazi 2002. Rad nastavlja u Narodnom muzeju na različitim pozicijama sve do imenovanja za direktora pre devet godina. Pun radni vek prate brojni profesionalni uspesi pa i padovi ali seća se samo one bolje strane.

„Prvi značajan profesionalni uspeh za mene je otvaranje Stalne muzejske postavke na Kadinjači 1986.godine koja i danas traje „Radnički bataljon i borba na Kadinjači“. To je bila potreba posetilaca koji su se tada brojali stotinama hiljada, tražili su očigledne dokaze i uspeli smo da realizujemo postavku vrednu istorije i toga mesta, na ponos i grada i Srbije, za one koji hoće na to tako da gledaju. Od 1995 do 1997. rukovodim i civilnim delom aerodroma Ponikve. Pristanišna zgrada bila je u zgradi Spomen kompleksa Kadinjača. U letnjim mesecima, kada su na relaciji Beograd – Ponikve –Tivat leteli avioni ATR72, tražila se karta više. Tih godina „Kadinjača“ vrši i ispitivanje vode i kompletne pruge na Mokroj gori. Šarganska osmica, što malo ljudi zna, kompletno je urađenja preko Spomen kompleksa Kadinjača, uključujući  nabavku šina, parne lokomotive i vagona“, seća se Gogić.

Onda dolazi „peti oktobar“, politička previranja pa je, kaže Gogić, zbog te Šarganske osmice više puta bio privođen i ispitivan. Oni koji su ga osuđivali, vozili su se „Ćirom“ po Mokroj Gori a on kaže, skoro deceniju nije išao u Mokru Goru, nije sobom mogao. Šarganska osmica nije bila jedina investicija Spomen kompleksa Kadinjača, zahvaljujući neverovatnom broju poseta kompleksu, kupljen je i „Mlin“ na Rakijskoj pijaci koji je prvobitno trebao biti Muzej i reprezentativni centar rakije i drugih proizvoda užičkog geografskog porekla.

Na predlog Ministarstva kulture odlučeno je da na tom prostoru bude izgrađena zgrada Istorijskog arhiva. Memorijalni kompleks Kadinjača zgradu je podigao do faze pokrivanja. Pauzu i u ovom slučaju pravi „peti oktobar“ ali je važno, kaže Gogić da je ta zgrada završena i da Užice danas ima Istorijski arhiv kakav zaslužuje. Teško se setiti svih realizovanih aktivnosti ali je još mnogo onih koje se ne mogu zaboraviti.

„Značajna je kompletna rekonstrukcija česme na Popovoj vodi gde je upisano 335 imena ljudi iz tih krajeva poginulih u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, zatim obnova spomenika Srpski vojnik na tunelu u Mokroj Gori, obnova crkve brvnare u Sevojnu, Potpećke pećine, Lapidarijum antičkih spomenika u Narodnom muzeju Užice, zatim tematska izložba o Nato agresiji na Kadinjači koju danas žestoko napadaju i traže njeno uklanjanje. Povodom 70 godina od pogibije radnika i građana u fabrici oružja u Užicu, ispisali smo njihova imena i postavili fotografije do kojih se teško dolazilo a kruna izložbenih postavki je otvaranje stalne postavke „Užička republika“ u zgradi muzeja“, skromno a ponosno nabraja Gogić.

Još jedan značajan period u karijeri je bio i rad Izdavačkog centra Kadinjača koji je osnovan 1990.godine i koji je svakog meseca izdavao po jednu knjigu. Među urednicima su bla najpoznatija imena poput Radenka Stanića, Radomira Andrića, Milovana Vitezovića, Ljube Simovića, Radovana Popovića i dr. Među brojnim knjigama su i Sabrana dela Milutina Uskokovića, Istorija Užica prvi i drugi deo, niz knjiga zavičajnih pesnika i pisaca… Međutim Izdavački centar Kadinjača biva ukinut sa obrazloženjem da je ideološki.

Brojna nepokretna i pokretna kulturna dobra , od Bele crkve karanske, Starog grada, Hidrocentrale pa do Titovog spomenika  sa jedne strane i oko 55 hiljada muzejskih eksponata sa druge, bogatstvo su predaka koje su nasledile sadašnje generacije sa obavezom da ga čuvaju i predaju generacijama koje dolaze. Česta politička previranja pretnja su za kulturu, sve manje stručnog kadra koji je neophodan za opstanak, nije briga ni lokalne ni republičke vlasti.

Narodni muzej je u zadnjih nekoliko godina ostao bez 14 stručnih ljudi, jedni su otišli u penziju ili otišli iz ovozemaljskog života a drugi zbog zabrane zapošljavanja nisu primani, sem nekoliko na određeno vreme što nije rešenje. Narodni muzej u Užicu nema arheologa koji može samostalno da obavlja rad na terenu a imao je tri, ima jednog istoričara a bilo ih je sedam, ostaće i bez fotografa i konzervatora.

„Mene, kao čoveka koji se bavi i politikom, često bude sramota da podržavam priču o borbi za zapošljavanje mladih ljudi a da se ta politika ne sprovodi. Politička previranja su velika pretnja za čitav sistem pa i za ustanove kulture jer nekompetentni ljudi dolaze na kompetentna mesta i to je velika muka“, kaže Nikola Gogić.

U slučaju novog direktora koji će zauzeti njegovu poziciju, Nikola Gogić veruje da će gradski parlament usvojiti predlog Upravnog odbora Narodnog muzeja i da će funkciju direktora uspešno obavljati jedan od dosadašnjih kustosa. Ako politika podrži kulturu, biće to Slavica Stefanović.

Paradoks je po mišljenju Gogića da Užice ima bogato kulturno nasleđe, posebno iz Drugog svetskog rata, pa samim tim i velike turističke potencijale a da sve to ne koristi na adekvatan način. Zadatak zaposlenih u Narodnom muzeju je da pripreme i prezentuju posetiocima to bogatstvo, što i čine, a organizovanjem poseta treba da se bave turistički radnici.

Organizacija u tom delu je na izuzetno niskom nivou jer godišnja poseta gradskih lokacija je tek sedam do osam hiljada posetilaca dok ih na Kadinjači bude oko 30 hiljada. Tek da bi se problem bolje razumeo svedoči infrastrukturni podatak da u Užicu nema parkinga za turističke autobuse a o smeštajnim kapacitetima i da ne govorimo.

Predstavnici grada važnim posetiocima i delegacijama poklanjaju flaše umesto kvalitetnih knjiga koje reprezentuju naš kraj. Zvanične delegacije umesto da posećuju Spomen kompleks Kadnjaču ili bar muzeje, Hidrocentralu, Stari grad ili užičke hramove i dalje najčešće posećuju „hramove pečenja“ u obližnjem Zlatiborskom selu.

Na pitanje, da li mu od svih užičkih spomenika prvi na um padne onaj o kome i užičani najčešće pričaju, koga su sakrili od sebe samih a sami sa sobom načisto nisu gde mu je mesto, Gogić nam uz osmeh otkri plan. Kaže da će, ako vremenske prilike to dozvole, pre nego ode u penziju, spomenik Josipa Broza Tita pomeriti nekoliko desetina metara, na oči javnosti, bar zarad generacija koje su se navikle pa odvikle da ga gledaju.

Pored Broza u penziju ga je već ispratio i Vuk. Na kraju radne karijere Nikola Gogić od Kulturno-prosvetne zajednice Srbije nagrađen je prestižnim priznanjem, Vukovom nagradom i plaketom za izuzetan doprinos razvoju kulture u Republici Srbiji i svesrpskom kulturnom prostoru.