Glumci u Užicu o poslednjoj predstavi Igora Torbice

Poslednja predstava prerano preminulog reditelja Igora Vuka Torbice “Strah – jedna topla ljudska priča” izvedena je šeste večeri Jugoslovenskog pozorišnig festivala “Bez prevoda” u Užicu. U teatarskom svetu ostaće zabeleženo da je poslednja režija Igora Vuka Torbice nastala u pirotskom Narodnom pozorištu. Posle režija u najprestižnijim regionalnim pozorištima rešio je da radi sa najmanjim glumačkim ansamblom u Srbiji.

Aleksandar Radulović Foto—Slavica Panić, Nova.rs

Reč je o autorskom projektu koji je Torbica uradio inspirisan dramskim delima nemačkog pisca Franca Ksavera Kreca. Predstava govori o fenomenu straha koji razjeda, ne samo međuljudske odnose već i svakog pojedinca. Skrivajući se od svega toga čovek postaje sve ono od čega beži.

Aleksandar Radulović, glumac i umetnički direktor NP Pirot kazao je da im je čast što su na ovom festivalu, ali i velika čast što su radili sa Igorom Vukom Torbicom koji je došao u najmanje pozorište u Srbiji koje ima svega osam glumaca. U uslovima i s novcem koji su imali, zajedno sa Torbicom, napravili su predstavu dostojnu velikih festivala kao što je Užički.

Lično sam beskrajno zahvalan jer će zauvek ostati deo mog života i što sam upravo ovom predstavom obeležio dvadeset godina umetničkog rada. Kao glumac dugo i mnogo plačem za glumcima koji neće imati priliku da rade sa tako velikim čovekom i profesionalcem. U ovom Krecovom komadu imamo samo jedno zanimanje junaka i jedan monolog, sve ostalo je napisao Igor Vuk Torbica lično. Mi glumci još uvek nemamo odštampan, već tekst pisan njegovom rukom. To je apsolutno kompletno njegov autorski rad, samo naslonjen na Kreca – rekao je Radulović.

Prisetio se i dana kada je predstava nastajala, rekavši da je za sve glumce to bilo novo i jedinstveno iskustvo. Bilo je zanimljivo, jer ni Igor ni mi nismo znali kako će se komad završiti. On nije seo i napisao komad. Svaki dan je dolazila po jedna scena. Ulazili smo u materiju 100%. To je voz u koji si uskočio i divno ti je u njemu, ali ne smeš ni da pomisliš da iskočiš, zaostatka nema. Radiš taj dan, ponoviš šta si radio juče, u međuvremenu su stigle dve, tri nove stranice teksta, a mi odmah krećemo punim kapacitetom u sve to. Ako ne savladaš danas, sutra si u problemu, jer dolazi novi tekst. Prvi put u životu smo radili na taj način. Igor je apsolutno znao da nas vodi kako treba. Pitali smo se da li će biti srećnog kraja do trenutka kada nam je rekao da on ne postoji. Pet dana pred premijeru smo uradili kraj. Mislim da je i on radeći sa nama stvarao svaku sledeću scenu, dodao je Radulović.

Foto—Slavica Panić, Nova.rs

Glumci u ulogama zadržavaju svoja imena pa je svako novo igranje za njih i nova slika o svetu koji ih okružuje i u kome žive, ali i o njima samim. Priča je konstantno aktuelna.

– Nema improvizacije, tekst je fiksiran. Dugo smo razgovarali pre nego što je nastao i Igor je u tom procesu koristio i neka naša lična iskustva. Tako su se rađale scene, iz nas samih. Vrlo je životno i stvarno. Ceo proces, koliko god mučan zbog teme, na mene je delovao oslobađajuće, otreznio nas je, tera nas dalje. Nadam se da uz to uspevamo i da čikamo publiku da se zamisli – gde smo i zašto smo tu – kazala je glumica Aleksandra Stojanović.

Ono što je tipično za režiju Igora Vuka Torbice jeste njegovo fantastično umeće u preokretima. Ni glumci ni publika ne osete momenat kada se iz jednog karaktera pretvaraju u drugi, kada humor prerasta u dramu.

– Postajemo ono od čega smo bežali. To čega se plašimo se uvlači u nas, to postajemo. Scena u kojoj se kod njega javlja pasivna, ali i aktivna agresija je bila poseban izazov. On postaje gadan, navalentan… To do sada nisam imao priliku da razrađujem – naglasio je glumac Aleksandar Aleksić.

Pozorišna kritičarka Aleksandra Glovacki predstavu je videla kao jednu, vrlo prepoznatljivu, političku alegoriju.

– Mislim da je Igor ovde uradio nešto što svi počinjemo da shvatamo. Politički sistem nije pokorica na površini organizma, već skroz ide do najsitnijih kapilara u društvu. Tu se, nažalost, stvari ne rešavaju revolucijama. Ovde je data analiza kako stvari postaju tako loše, strašne. To je jedna jaka slika i mnogo mi je drago što imamo ovakvu, hrabru predstavu – istakla je Glovacki.

Scena iz predstave Foto—Narodno pozorište Užice

„Pričaj mi o nežnosti“ je slogan koji je okupio svih sedam predstave koje učestvuju u ovogodišnjem festivalu. Selektor Bojan Munjin kao razlog naveo je to što je vreme ovakvo kakvo jeste, daleko tužnije i mračnije od onoga što bi svi hteli. Nežnost je nešto čega bi se na svaki način hteli dokopati jer je to nada da nam bude bolje.

– Nežnost je zapravo usamljena na jednoj strani, na drugoj strani je sve ono što se u predstavi zbiva, laž, izdaja, konformizam, strah, grubost… Pokušavamo preko svih tih problema da shvatimo: Da li se iz svega toga možemo izvući sa malo više ljudskosti? U jednom poprilično obezvređenom dobu, sa listanjem svih tih problema, to je centralno pitanje i mislim da ova predstava o tome jako dobro govori. Govoriti o nežnosti nie slatkasto piće, za to je potreban veliki napor i velika hrabrost. Posle svih predstava se zapravo govori o tome: Na koji način se u ružnom vremenu može napraviti išta dobro – zaključio je Munjin.

Podatak vredan pažnje jeste da je Igor Vuk Torbica na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu „Bez prevoda“, koji traje 26 godina, u poslednjih pet izdanja učestvovao sa čak šest svojih predstava.

Predstavu „Strah – jedna topla ljudska priča“ užička publika je ocenila sa 4,33.

Festivalsku zavesu 26. Jugoslovenskog pozorišnog festivala spustiće večeras predstava „Zelena čoja Montenegra“, u adaptaciji i režiji Nikite Milivojevića i izvođenju BDP u koprodukciji sa Gradskim pozorištem iz Podgorice i Grad teatrom Budva.