Sve o ADHD sindromu kod dece

Hiperaktivnost je poremećaj pažnje praćen psihomotornim nemirom. Poznat je još pod imenom ADHD sindrom (Attention Deficit Hyperactivity Disorder).

Postoje tri tipa ovog poremećaja:

Predominantno slaba pažnja – potrebno je da više simptoma slabosti pažnje traju najmanje 6 meseci i da nisu u skladu sa razvojnim stadijumom. Deca sa ovim tipom poremećaja često ne posvećuju pažnju detaljima ili prave greške zbog nemara, imaju problem sa održavanjem pažnje, čini se da ne slušaju kada im se direktno obraćaju, ne prate usputstva i ne završavaju aktivnosti.

Predominanto hiperaktivno-impulsivni tip – potrebno je da postoji više simptoma hiperaktivnosti i impulsivnosti koji traju najmanje 6 meseci i da ti simptomi nisu u skladu sa razvojnim stadijumom. Neki od simptoma hiperaktivnosti su trešenje rukama i nogama, “vrpoljenje” na stolici, ustajanje sa stolice u razredu, preterano trčanje u sitacijama kada to nije primereno.

Kombinovani tip – podrazumeva da su zadovoljeni kriterijumi iz prehodna dva tipa u tokom poslednjih 6 meseci.

Simptomatologija

ADHD-a je različita u zavisnosti od uzrasta. Smetnje se mogu zapaziti u oblastima motorike, pažnje, percepcije, socijalnih odnosa, emocija i kognitivnog funkcionisanja. Simptomi se javljaju pre sedme godine, a najčešće to bude već pre treće. Dijagnostikuje se obično sa polaskom u školu, jer priroda školskog sistema zahteva od deteta da sedi mirno, da fokusira pažnju na zadatke i slično.

Osnovna karakteristika ADHD-a je nemir i stalna potreba za aktivnošću. Dete je u stalnom pokretu, traži nove sadržaje, ali ga oni zanimaju vrlo kratko. Ukoliko kod dece preovladava hiperaktivna komponenta često tresu rukama ili nogama, ustaju i šetaju po učionici, trče, vrlo im je teško da se mirno igraju. Imaju tendenciju da stalno nešto pričaju. U školi se često ponašaju impulsivno, to se ogleda u nestrpljivosti, prekidanju drugih ljudi u razgovoru i aktivnostima, nemogućnošću odlaganja odgovora (počnu da odgovaraju pre nego što se pitanje dovrši).

Pažnja im je kratkotrajna i neselektivna. Dete ne može da posveti pažnju detaljima, ima poteškoće da održava pažnju prilikom izrade zadataka ili u igri, ne može da organizuje svoje zadatke i aktivnosti, izbegava zadatke koji zahtevaju napor, deluje kao da ne sluša i ne prati uputstva. Podjednako im je svaki stimulus važan (nemaju uspostavljenu hijerarhiju važnih i manje važnih doživljaja). Ometaju ih spoljašnji stimulusi. Često gube stvari i zaboravljaju obaveze, pa deluju kao da nešto izbegavaju ili da su nesavesni, a to je ustvari rezultat deficita u usmeravanju pažnje.

Što se tiče percepcije, često imaju smetnje kako u slušnoj tako i u vidnoj percepciji. Usled toga imaju teškoće u savladavanju veština pisanja i čitanja.

Od ostalih simptoma javljaju se i emocionalna labilnost, razdražljivost, depresivnost, anksioznost, oslabljena koncentracija, otežano upamćivanje, smetnje u učenju. Mogu neadekvatno reagovati u nekim situacijama i biti agresivni. Moguće su i smetnjer u govoru, poremećaj koordinacije pokreta, EEG abnormalnosti. Neka deca teško prihvataju zahteve sredine, emocionalni odnosi mogu im biti narušeni kao i odnosi sa vršnjacima. Razlozi su u njihovom ponašanju. Njihovo ponašanje ometa drugu decu koja ih pritom zanemaruju, što dovodi do odbačenosti i uznemirenosti. Istraživanja pokazuju da deca imaju slabiji uspeh u školi i izloženi su povećanom riziku od napuštanja daljeg školovanja. Usled toga mogu biti nesigurni, imati osećaj niže vrednosti i nisko samopoštovanje. To vrlo često pogoduje razvoju socijalno neprihvatljivog ponašanja, delikvencije i bolesti zavisnosti

Kako pomoći detetu sa ADHD-om i kako ono može pomoći sebi?

Barkli, na primer, navodi 14 zlatnih pravila za roditelje. Naime, roditelji bi trebalo da:

1. Svome detetu pružaju neposredan feedback i potkrepljuju njegovo ponašanje. Drugim rečima, objašnjava Barkli, da bi dete istrajalo u nekom zadatku, potrebno je pri svakom njegovom postignuću pozitivno reagovati pohvalom, komplimentom, ponekad i nagradom, kao što negativno ponašanje treba odmah propratiti ukazom na njega, ili kaznom u vidu oduzimanja privilegije. Pri ovome roditelj treba da jasno i bez vikanja izrazi šta je tačno dete učinilo dobro ili loše.
2. Pružaju češći feedback. Deci sa ADHD-om je potreban češći feedback da bi istrajala pri zadatku. Umesto što čekajući da pohvale dete tek pri završetku zadatka, efikasnije bi bilo, ističe Barkli, isparcelisati zadatak i dogovoriti se sa detetom da skuplja poene pri svakom urađenom delu. Pri tome bi ukupan score vodio određenoj privilegiji.
3. Koriste moćnije posledice. To jest, da dopuštaju detetu bezazlena nagrađujuća zadovoljstva, jer će spoljašnji podsticaji na njih delovati moćnije.
4. Podstiču dete pre pribegavanja kazni. Sama kazna, kako objašnjava Barkli, nije mnogo efikasna bez pozitivnog feedback-a , i može voditi drugim negativnim posledicama, kao što je otpor deteta i loše emocije.
5. Eksternalizuju i parcelišu vreme. Ovo jednostavno znači da deci sa ADHD-om, zbog njihove slabije orijentacije u vremenu, treba navijati alarme i puštati štoperice radi opomene. Složenije zadatke bi valjalo razbiti na više vremenskih intervala.
6. Eksternalizuju važne informacije.To jest, da postave na videlo detetovom radnom okruženju bitne informacije i upustva u fizičkoj formi, na primer, na papiru. To će služiti kao podsednik i opomena.
7. Eksternalizuju izvore motivacije. Kako dete sa ADHD-om ima teškoća da razvije unutrašnju informaciju, potrebno je potkrepljivati njegovo ponašanje prilikom rada, slično kao pod tačkom 3.
8. Eksternalizuju proces detetovog mišljenja. Na primer, dete bi trebalo podsticati da zapisuje svoje ideje, kada na primer, treba da razmisli o zadatku. Na taj će način lakše moći i da sredi misli i neće zaboravljati prethodne.
9. Budu dosledni u svome ponašanju prema detetu. Drugim rečima, da budu istrajni i dosledni u primeni određenog ponašanja, i da ne tretiraju dete na jedan način kada su sa njime sami a na neki drugi kada su u javnosti.
10. Deluju više nego što objašnjavaju. Ovo se preporučuje iz prostog razloga što su deca sa ADHD-om osetljivija na posledice nego na priču.
11. Planiraju unapred problemske situacije. Odnosno, da na osnovu prošlog iskustva u sličnoj situaciji predvide problem i naprave plan reagovanja.
12. Kontrolišu svoje ponašanje. Drugim rečima, roditelji ne smeju zaboraviti da su roditelji. Ako izgube strpljenje, mogli bi pokušati da osmotre problem iz perspektive stranca.
13. Ne shvataju lično probleme svoga deteta.
14. Da nauče da praštaju– detetu za njegove ispade, drugima zbog kritike, i samima sebi zbog povremenog neuspeha.

Uzroci ADHD-a

U više od 70% slučajeva uzroci su genetske prirode. Naučne studije pokazuju da kod članova porodice ljudi koji pate od ADHD-a postoji pet puta veći rizik oboljevanja od ADHD-a nego kod osoba koje nemaju porodičnu istoriju bolesti.

Istraživanja mozga osoba sa ADHD-om pokazala su patoanatomske promene mozga u vidu smanjenja volumena i metaboličke aktivnosti određenih područja u mozgu. Utvrđene su i promene u EEG-u. Istraživanja govore i o promenama u neurotransmiterskom sistemima (sistemi preko kojih se prenose nervni impulsi). Nakon primene određenih psihostimulanasa, koji povećavaju koncentraciju spomenutih neurotransmitera, poboljšava se klinička slika ADHD-a, odnosno smanjuju se simptomi hiperaktivnosti. To može da se obajsni na sledeći način: da bi mozak optimalno funcionisao potreban mu je određen nivo pobuđenosti koja je kod osoba sa ADHD-om povećana. Uobičajeni stimulus iz okruženja su njima nedovoljno stimulativni. Da bi aktivirali svoj mozak oni se automatski ponašaju hiperaktivno i na taj način sami sebi stvaraju stimulativnu sredinu. Farmakološko lečenje dovodi pobuđenost mozga na optimalan nivo i potreba za hiperaktivnošću nestaje. Ova terapija se primenjuje kod težih oblika ADHD-a kada su sve ostale intervencije nedelotvorne, iz razloga što se kod određenog broja dece javljaju neželjene reakcije kao što su povećanje težine, pojava tikova i dr.

Prognoza

Danas se smatra da većina dece sa ADHD-om( više od 70%) i u adolescenciji ima simptome ovog poremećaja. Kasnije se učestalost simptoma smanjuje. Kod određenog broja dece simptomi ostaju i u odraslom dobu, što je uslovljeno pozitivnim hereditetom, stresom, anksioznošću ili depresivnošću, nižom inteligencijom ili udruženošću sa drugim poremećajima pažnje.

Izvor:https://www.doktok.rs/portal/sve-o-adhd-sindromu-kod-dece

Naslovna fotografija—www.doktok.rs