Svet u Srbiji, a Užice u svetu
Kako je posredstvom Interkulture jedna Ruskinja upoznala Srbiju, a Užičanka Meksiko? Šta za njih znači imati još jednu porodicu na drugom kraju sveta?
Ruskinja, Irina Korepanova, na tečnom srpskom, a Užičanka Ana Mišević na španskom, počele su obraćanje nekolicini prisutnih u Gradskom kulturnom centru u Užicu pre par dana. Njihov zadatak bio je da promovišu program Interkultura, koji u najkaćem predstavlja razmenu učenika iz celog sveta.
Zbog toga Irina koja je od prošlog avgusta u Srbiji, konkretno u Gornjem Milanovcu govori srpski jezik. S druge strane, Ana Mišević, naučila je španski jer je jednu školsku godinu završila u Meksiku, gde je stekla i drugu porodicu.
Četiri godine nakon povratka, Ana se rado seća meksičkih roditelja, sestre, bake, drugova iz razreda, drugarica iz školske košarkaške ekipe i mnogih drugih koje je upoznala u Meridi. Ponavlja da joj je to godina života koju nijedno drugo iskustvo ne može zameniti.
Ana Mišević u Meksiku Foto–privatni album
Sada kao studentkinja Građevinskog fakulteta u Beogradu nastavila je da širi misiju Interkulture, a kao njihova volonterka dosta putuje. Uglavnom kod prijatelja iz evropskih zemalja koji su takođe volonteri svetske organizacije za razmenu učenika- Interkultura.
Irinu i ostalih 15-tak stranaca koji školsku 2015-2016. godinu završavaju u Srbiji, dočekala je prošlog avgusta. Stigli su u Beograd sa svih strana sveta, u želji da upoznaju ljude, kulturu, tradiciju i obiđu Srbiju. Smešteni su u porodicama u Beogradu, Novom Sadu, Obrenovcu, Gornjem Milanovcu i drugim mestima.
Jedino ih nema u porodicama na području Zlatiborskog okruga. Lepote našeg kraja ipak su upoznali boraveći nekoliko dana na Zlataru, odakle su obišli Zlatibor, Uvac, Prijepolje, manastir Mileševu i druge lokalitete.
Irini se i pre samog dolaska u našu zemlju, istražujući je preko Interneta, najviše svideo Uvac. Sada je fascinirana kada je, kako kaže tu lepotu videla i uživo. Osim da imamo lepu prirodu Irina je još i znala da naš narod voli Ruse. Tvrdi da nigde nije videla tako lepu prirodu, kao na prostoru cele bivše Jugoslavije, obilazeći Bosnu, Republiku Srpsku, Crnu Goru….
Kaže da su to dva dovoljna razloga da između nekoliko zemalja koje je mogla da bira kada se odlučila da učestvuje u razmeni, izabere baš Srbiju. Smeštena je u porodici u Gornjem Milanovcu i nastavu na srspkom jeziku pohađa u Gimnaziji Takovski ustanak. Gornji Milanovac joj se sviđa, iako je malo mesto iznenadila se koliko fabrika tamo radi. Njena početna očekivanja, u svakom smislu, odavno su prevaziđena. Sada joj je žao što će za mesec dana morati kući.
A vraća se u milionski Iževsk, administrativno i kulturno središte Udmutske republike koja se nalazi u evropskom delu Rusije, zapadno od planine Ural, a između reka Kama i Vjatka.
Zna da dosta Srba radi u Rusiji, ali kaže da ih u njenom gradu nema. Iževsk je 1 200 kilometara udaljen od Moskve i autom je potrebno oko 18 sati vožnje, avionom manje od dva sata.
Narod, priroda, kultura, tradicija i naročito hrana ono je po čemu će Irina pamtiti našu zemlju. Misterija će joj još dugo ostati zašto ovde mladi ljudi i posle završenih viših škola, fakulteta pa i mastera ne mogu da nađu posao. Kaže da je u Rusiji moguće naći posao i tokom srednje škole i studija. Zbog boravka u Srbiji, verovatno će upisati studije balkanistike u Sankt Peterburgu, jer joj je ceo region zanimljiv za proučavanje.
Interkulturalna razmena osim što joj je omogućila da stekne nove prijatelje iz celog sveta, otvorila joj je i oči samospoznaje. Tvrdi da je tek sada naučila kako da se sama snađe u manje poznatom okruženju, kako da podigne samopouzdanje. Otvorili su joj se i vidici puta kojim želi da krene. Priznaje da je bila nesigurna, da nije znala ko je i šta želi. Boravak u Srbiji, pomogao mi je da shvatim ko sam, šta mogu, ali i šta hoću od svog života dalje, uverila nas je Irina.
