Užičanin u Silicijumskoj dolini
Užičanin Uroš Tešić, student četvrte godine Softverskog inženjerstva na Elektrotehničkom fakultetu u Beograd ovih dana vratiće se sa tromesečne radne prakse u Santa Clari gde je stacionirano sedište kompanije NVIDIA, jedan od najvećih svetskih proizvođača grafičkih čipova. Iz srca Silicijumske doline mladi Tešić poručuje da u Srbiji u oblasti IT-a postoji veliki ljudski potencijal, ali ako se on uskoro kvalitetno ne uposli, bolje je otići u inostranstvo.
Uroš Tešić Prvu osnovnu školu kralja Petra II i Užičku gimnaziju (prirodno-matematički smer) završio je u rodnom gradu. Nedavno je upisao četvrtu godinu Softverskog inženjerstva na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. Predispozicije za nadogradnju znanja u predmetima tehničkog usmerenja počeo je da pokazuje na takmičenjima iz matematike, hemije, fizike kako u osnovnoj tako i srednjoj školi.
Sa kolegom sa fakulteta Emilom Maidom, osvojio je prvo mesto na takmičenju RoboMac 2016. u Skoplju iz oblasti veštačke inteligencije. I upravo veštačka inteligencija ali i kvantno računarstvo, računarska bezbednost i sistemsko programiranje predstavljaju Tešićave profesionalna interesovanja. Ističe da bi u klasičnom CV-iju u rubrici hobi naveo gledanje filmova, čitanje knjiga, slušanje rok muzike i sakupljanje muzičkih instrumenata koji su zapostavljeni zbog nedostatka vremena.
Uroš Tešić je krajem prošle godine bio na praksi u MDCS-u u Big Data timu 4 meseca, pod mentorstvom Gorana Lukića. Naglašava da Elektrotehnički fakultet već nekoliko godina sarađuje sa Nvidijom, pa se zajedno sa kolegom prijavio za letnju praksu. Posle tri telefonska intervjua obojici je stigla ponudu za posao, priča Uroš, koji je trenutno angažovan u Resource Manager timu gde piše deo koda zadužen za dodeljivanje resursa na grafičkoj kartici (npr. grafičke memorije), pod nadzorom Marka Mitića. Ne krije da nakon diplomiranja u Srbiji školovanje namerava da nastavi u inostranstvu.
Dodaje da hardverskim sektorom dominiraju velike kompanije (npr. Intel) jer zahteva sofisticirane tehnologije i velika ulaganja. Tešić tvrdi da su jedini prostor za konkurentnost jeftini mikrokontroleri (za bankomate, novogodišnje čestitke, daljinske upravljače…) koji su nekoliko generacija iza današnjih najboljih procesora. On navodi da se Mikroelektronika u Srbiji bavi njihovom proizvodnjom.
Pre nekoliko godina kada se javila priča o otvaranju fabrike sofisticiranih čipova u Srbiji, bio sam oduševljen. Nažalost, sada shvatam da iako se stalno potencira da imamo obrazovane mlade ljude, siguran sam da nemamo kapacitete za takav poduhvat, jer to podrazumeva dovoljan broj softverskih inženjera za pisanje alata, elektroničara za projektovanje čipova, fizičkih elektroničara koji će zapravo proizvesti taj čip i drugo. Porazno je da svake godine sve manje ljudi upisuje Fakultet za fizičku hemiju, kao i smer fizička elektronika na ETF-u, gde se školuje nedostajući a potreban kadar.
Znam da prepreka za napredak softverskog IT sektora u Srbiji, sa tehnološke strane, nema, objašnjava Tešić, potkrepljujući to činjenicom da je za osnivanje informatičke firme potrebno samo znanje i računar. On dodaje da je tržište praktično neograničeno, a IT je jedina industrija koja omogućuje sasvim besplatnu replikaciju gotovog proizvoda u celom svetu.
U Srbiji postoje fondovi Venture kapitala koji ulažu u StartUp-e, kao i ljudi koji se vraćaju, i u poslednjih nekoliko godina je osnovano par kompanija, od kojih je Nordeus najuspešniji, ističe on. Biću slobodan da kažem da se za sve njih može reći da su uspeli uprkos tome što su u Srbiji, pošto država podstiče samo strane firme da otvaraju radna mesta, dok se domaća inicijativa ignoriše.
Nažalost, skoro sve kolege, pa i ja, planiramo budućnost van Srbije. Ako se na isti način ljudi mogu baviti poslom svuda na svetu, pitanje nije „Zašto se ne bi bavili u Srbiji?“, već „Zašto bi se bavili u Srbiji?“. Plate su ovde niže nego u inostranstvu, porezi veći, školstvo i zdravstvo lošije. Regulativa koja štiti radnike se poslednjih nekoliko godina uklanja, pa se o povratku razmišlja jedino možda da bi se osnovala firma (sa sedištem u Švajcarskoj, Hong Kongu, Irskoj ili Luksemburgu), osnovano je kritičan mladi Užičanin Uroš Tešić.
Kao jedini razlog koji bi neko imao da se bavi i da u oblasti IT-a radi iz Užica, a da nije fokusiran na lokal, je da uštedi što više novca, pošto su troškovi života i nekretnina daleko jeftiniji nego u svetu, pa i u Beogradu, smatra Tešić. Kaže da je to sa druge strane i posledica izolovanosti mesta do koga ne vodi nijedan auto-put, a aerodrom se otvara poslednjih 10 godina.
Ako izuzmem finansijske razloge, po mojim kriterijumima i kultura igra veliku ulogu u odabiru mesta za rad i život. Žalosno je da kulturna scena u Srbiji, a pogotovu u provinciji, umire. Tome moram da dodam i činjenicu da Srbija nije meritokratija, već partijska država, što doprinosi lošoj atmosferi u društvu. Ja verujem da niko ne želi da živi u zemlji gde je svima, osim njemu, loše.
Tešić još jednom podvlači da u Srbiji postoje tehnološki preduslovi za razvoj, ali po pitanju obrazovanja i ulaganja država kao da planski suzbija razvoj IT-a, navodi on, plastično objašnjavajući na primeru povećanje PDV-a na računare, što je samo jedan od primera.
Inače, u Srbiji postoje četiri fakulteta koja školuju programere a to su Elektrotehnički i Matematički fakulteti u Beogradu, Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu i Računarski fakultet. Prva tri su državna, dok je RAF privatni, kaže Tešić, dodajući da sva četiri fakulteta godišnje zajedno iškoluju pedesetak vrhunskih stručnjaka koji mogu bez problema da se zaposle u Silicijumskoj Dolini. Na tih pedeset treba dodati još nepoznat broj ljudi koji nisu pohađali fakultet. Za sve njih je, po Tešićevim rečima, zajedničko da su većinu stvari sami naučili sa Interneta i u praksi, a ako studiraju, to je zbog papira i školovanja u inostranstvu. Tvrdim da bi ovaj broj mogao nekoliko puta da se poveća dodatnim ulaganjem u prosvetu. Očigledno je da najbolji studenti retko ostaju na fakultetu pre svega zbog niskih plata, nepotizma i degradiranog položaja asistenata u odnosu na profesore, a naukom se teško bave zbog nedostatka stručnih kolega i finansija. U takvoj atmosferi preostali stručnjaci napuštaju fakultete i nastavljaju karijeru u industriji, a obrazovanje studenata se svodi na ličnu inicijativu i učenje da se zadovolji forma za odgovarajuću ocenu, ocenjuje srpsko školstvo, Užičanin Uroš Tešić.
Godinama unazad svima je jasno da je IT, oblast gde izuzetno mala ulaganja donose veliku zaradu. To pokazuje nekoliko firmi koje rade i u Srbiji kao što su Microsoft, Nordeus, Comtrade, Microelektronika, PSTec i druge. Uz ulaganje u obrazovanje i preduzetništvo i menjanje zakonske regulative tvrdim da se i u našoj zemlji može mnogo postići i nadoknaditi propušteno. Iako je mnogo ljudi otišlo iz zemlje, siguran sam da se oni mogu privući nazad, tako bi Srbija dobila ogroman školovani kadar sa radnim iskustvom. Sve ovo je izvodljivo, ali ja nažalost, trenutno ne vidim volju da se takve promene u Srbiji sprovedu u budućnosti, zaključuje Tešić.
Ovaj tekst je deo projekta “Užičani kojekude” sufinasiran sredstvima grada Užica za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2016. godini.